Sasvim nezasluženo, naravno, jer koliko god postavka sprava za mučenje u kazamatima Beogradske tvrđave na Kalemegdanu delovala zastrašujuće, u svoje vreme je, prema rečima Ane Rajlić, gostoprimnice nesvakidašnje izložbe, sve predstavljeno bilo zakonom dozvoljeno i sasvim legalno. A, predstavljeno je više od 60 artefakta različite forme, ali iste suštine - mučenje do priznanja ili duge i bolne smrti. Neretko oba - priznanje koje je u svakom slučaju vodilo u smrt...

 I jesu vile, recimo, samo što se njihova primena prozaično zvala: „špansko golicanje“ i služile su za skidanje kože, mišića, mesa... “češljanja“ sve do kostiju...

 - Muka mi je, molim te da izađemo - možda reči devojke koju je mladić u pratnji uhvatio pod ruku i poveo put izlaza najbolje svedoče koliko je sve još živo i živopisno.

 Jagma je oko preteče giljotine. Daleko surovija posestrima, s obzirom da nije imala železno već drveno sečivo o koje je dželat udarao maljem dok ne puknu pršljenovi i ne padne glava...

 Migrena se u to vreme lečila na specifičan način - “gnječilicom za glavu”. Efekat je, kažu, bio zapanjujuć - glavobolja je garantovano prolazila posle svega nekoliko minuta, trajno.

 - Dželat bi neretko zasecao mišiće žrtvi da lakše puknu i rastezao ga dok ga potpuno ne rasčereči - koliko god priča zvučala strašno, baš kao i fotografije koje ilustruju način primene sprave, strašnije je to što je svaka od ovih đavoljih rabota bila dozvoljena, rekosmo, sve u cilju očuvanja poretka, kult ličnosti i zaštite crkvene hijerarhije.